Univerzitet predstavlja temelj razvoja čitavog društva, zbog čega je neophodno njegovo stalno usavršavanje u skladu sa društvenim potrebama. Nacionalni obrazovni sistemi koji su se u Evropi gradili još od XI veka, razlikuju se od države do države. Međutim, današnje potrebe društva i principi jedinstvene Evrope zahtevaju ne samo pojedinačni razvitak, već i međusobnu usaglašenost ovih sistema. Iz tog razloga, 45 zemalja Evrope je, prihvatanjem Bolonjske deklaracije iz 1999. godine, pristupilo izgradnji zajedničkih osnova sistema visokog obrazovanja. Ovaj sinhronizovan rad evropskih zemalja naziva se Bolonjski proces.

BOLONJSKI PROCES

Cilj Bolonjskog procesa je uspostavljanje Evropske zone visokog obrazovanja do 2010. godine. Zajednički visokoobrazovni prostor prvenstveno omogućuje prepoznavanje i priznavanje obrazovnih profila i nastavnih sadržaja širom Evrope, ali i nesmetano plasiranje nacionalnih obrazovnih institucija na evropsko tržište. Ravnopravno nadmetanje evropskih univerziteta uslov je njihovog stalnog usavršavanja i unapređenja kvaliteta usluga koje pružaju. Na taj način Evropa nastoji da obezbedi kompetitivnost na globalnom tržištu obrazovanja i zaštiti se od prodora drugih velikih visokoškolskih sistema, od kojih je najuspešniji američki. Iako se uspostavlja jedinstvena osnova obrazovnog procesa, u Bolonjskoj deklaraciji se štiti raznovrsnost nastavnog sadržaja i ističe se poštovanje različitosti kultura, tradicija i jezika.

EVROPSKA ZONA VISOKOG OBRAZOVANJA

Da bi Evropska zona visokog obrazovanja bila efektivna, potrebno je uspostaviti niz standarda jednako obavezujućih za sve njene članice.

OSIGURANJE KVALITETA kroz rad nezavisnih ekspertskih tela na nacionalnom nivou koja sprovode kontrolu kvaliteta visokoškolskih ustanova i njihovih nastavnih programa, na osnovu čega se izdaje dozvola za rad. Tokom procesa spoljnih evaluacija i samoevaluacija, posebna pažnja pridaje se i mišljenju studenata, a čitav proces kontrolišu odgovarajuća međunarodna tela. Obezbeđivanjem minimuma kvaliteteta stečenog obrazovanja stiče se poverenje i međusobno uvažavanje visokoškolskih ustanova širom kontinenta.

PRIZNAVANJE KVALIFIKACIJA - Zemlje Evrope se obavezuju na priznavanje diploma stečenih u evropskim zemljama, čime se garantuje pokretljivost (mobilnost) radne snage. Čitljivost i uporedivost diploma se olakšava uvođenjem takozvanog dodatka diplomi, koji sadrži opis svih pohađanih predmeta, ispisan na jednom od svetskih jezika, kao i druge podatke potrebne za razumevanje stečenog obrazovnog profila. S druge strane, visokoškolske ustanove obavezuju se da će uvažiti predmete i semestre položene na drugim univerzitetima, čime se garantuje pokretljivost studenata.

TRI STEPENA STUDIJA će omogućiti širu međunarodnu razmenu studenata, pošto će se tako uvesti standardi njihovog trajanja. Osnovne, odnosno dodiplomske studije traju tri ili četiri godine. Master, odnosno diplomske studije traju jednu godinu, ako su prethodno završene četvorogodišnje, tj. dve godine ako su prethodno završene trogodišnje osnovne studije. Doktorske studije traju tri godine, sa prethodno ostvarenim obimom od 5 godina akademskih studija.

EVROPSKI SISTEM PRENOSA BODOVA (ESPB) je nastao zbog neophodnosti utvrđivanja opšteprihvatljive norme koliko student treba da radi da bi savladao nastavni sadržaj. U suprotnom, adekvatna razmena studenata ne bi bila moguća, jer su na nekim univerzitetima nastavni programi preopterećeni, a na drugim rasterećeni ispod prihvatljive mere. Zbir od 60 ESPB bodova predstavlja ukupno angažovanje studenta tokom čitave školske godine, koje ne može biti više od 8 sati dnevno, pet dana u nedelji, dakle u obimu 40-časovne radne nedelje. Ukupno angažovanje studenta sastoji se od aktivne nastave (predavanja, vežbe, praktikumi, seminari i dr.), samostalnog rada, kolokvijuma, ispita, izrade završnih radova i drugih vidova angažovanja.

ODGOVORNOST ZA VISOKO OBRAZOVANJE podrazumeva da je unapređenje visokog školstva složen proces u kome jednako predano učestvuju izvršna vlast, akademski radnici i studenti. Vlada treba da garantuje autonomiju univerziteta, finansiranje visokog obrazovanja i sprovođenje zakona i međunarodnih obaveza. Nastavnici treba prvenstveno da rade na stvaranju i prenošenju znanja i upravljanju visokim obrazovanjem. Studenti treba da, pored usvajanja i reprodukovanja znanja, daju svoj sud o relevantnosti stečenog znanja i delotvornosti njegovog prenošenja, kao i da aktivno učestvuju u donošenju odluka i upravljanju visokim obrazovanjem.